Кораци

ЖЕНСКА ОБУЋА XIX И XX ВЕКА, ИЗЛОЖБА ИЗ КОЛЕКЦИЈА МУЗЕЈА ПРИМЕЊЕНЕ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ
Ципеле за шетњу кроз историју
„Др Павле Миљанић 1938. раскинуо је вишегодишњу веридбу када је упознао Ружицу Стоисиљевић, опчињен, између осталог, њеном ципелицом број 34”, пише на легенди једне од стотинак изложених ципела у Музеју примењене уметности. Историја проговара на разне начине. Свуда око нас су приче, само ако смо спремни и стрпљиви да их откривамо

Пише: Драгана Барјактаревић

Свака ципела у Музеју примењене уметности заиста је ношена, те припада и личном и историјском контексту. Кустоскиње Драгиња Маскарели и Бојана Поповић обухватиле су све те контексте једним уздахом –„Ах, те ципеле!” Излагане су ципеле и раније, многим поводима, али ово је прва изложба посвећена само њима.

XIX ВЕК

Два века гази богата збирка Одсека за текстил и костим и Одсека за савремену примењену уметност. Сведочи о влажним подовима хамама, пуцкетавим паркетима балских дворана, калдрмама, поплочаним булеварима и бетонским халама свих оних Србија које су се измењале у том периоду.
Прва смерница за кретање кроз историју уписану на ђонове и каишиће дамских ципела јесу хамамске нануле из XIX века, последње сведочанство турских времена на нашим стопалима. Жене се у то време нису много кретале. Одлазак у хамам била им је ретка прилика да се прикажу, износећи пред пријатељице сребрне чешљеве, везене пешкире, нануле обложене седефом или посребреним лимом... Нануле су биле популарне и у сиромашнијим слојевима, наравно без раскошних украса, као функционална обућа за кућу и улицу. Имале су две високе потпетице, које су чувале ногу од уличне нечистоће.
У слично време из далеког Казања у Русији стиже пар чизама украшен разнобојним пачворком. То су традиционалне татарске чизме, које су крајем XVIII века носили коњаници. Век касније, захваљујући свом егзотичном изгледу, богатој декорацији и колориту, постају популарне у европској, посебно француској авангардној моди, а јављају се под називом чизме ала Рус. Нису их носиле широке народне масе, већ одважно друштво из уметничких кругова. И понеко у Србији.
Крајем XIX и почетком XX века у Београду се отварају помодне галантеријске трговине у којима су они што су држали до изгледа могли да се обуку по последњој европској моди. Најпознатије биле су трговина „Коста Николић и Друг” у Кнез-Михаиловој 18 и трговина „Лазаревић и Стојанкић” на месту данашњег „Прогреса”. Музеј чува ципеле на којима се и даље види ознака тих трговина утиснута у поставу.

ПРВА ПОЛОВИНА XX ВЕКА

Послератни период увек је плодан на свим пољима. Као да људи журе да надокнаде креативност пропуштену у рату. Двадесете године револуционарне су за моду. Силуета се мења, хаљина више не сеже до пода, већ се зауставља на пола листова. Самим тим и обућа добија на значају, постаје уочљивија. Париз је светски центар моде, у њему ствара круг генијалних креатора: Елза Скјапарели, Коко Шанел, Пол Поаро... А Београд после Првог светског рата никада није био ближи западу – и Паризу.
Добростојеће Београђанке обувале су се код „Балника” или „Лектреса”. „Лектрес” је најексклузивнији међуратни београдски салон за израду обуће по мери. Налазио се у Кнез-Михаиловој 19, а основао га је 1920. године Мика Левић, који се као млади обућарски мајстор у Паризу специјализовао за израду женске обуће. Његови клијенти били су најбогатији Београђани, међу којима и кнегиња Олга. Ципеле су прављене од најквалитетнијих материјала и често у комплету са хаљином. Ексклузивност је била веома важна, па су те комплете најчешће само једном приказивале на баловима.
Остали друштвени слојеви могли су да купе конфекцијску обућу серијски рађену, у „Бостону” или код браће Петровић... Поред јефтине домаће обуће, могли су по повољним ценама да набаве и увоз из Америке. Американци су били велики произвођачи и лидери у освајању нових технологија, па је њихова обућа била и квалитетна и ценом приступачна.
Међуратно благостање замењује нови талас економичности и великог сиромаштва. Године 1939. почиње Други светски рат. Фина обућа могла је да стигне евентуално од родбине из Америке, уз неки пакет са храном и лековима. Тако је рецимо Ружа Миљанић добила нежне беж ципелице које је дизајнирала чувена Елза Скјапарели, а један су од омиљених музејских комада.

ДРУГА ПОЛОВИНА XX ВЕКА

Као што је међуратни свет имитирао париске дизајнере, тако послератни свет имитира италијанску моду. Сви хрле у Трст по свој пар оригиналних ципела, а домаће фабрике копирају италијанске моделе. На изложби су паралелно представљени оригинални модели и њихове копије – „Ромеа” из Венеције и одмах поред ње готово идентична шими ципела „Леде” из Књажевца.
Године 1961. у Музеју примењене уметности одржана је прва изложба савременог југословенског индустријског дизајна, на којој је било приказано све оно што се по најсавременијим технолошким, али и уметничко-функционалним принципима дизајнирало на нашим просторима. Један од експоната биле су ципелице прављене у Дервенти по узору на италијанску моду. То су прве ципеле тренутне моде које су ушле у Музеј.
После Другог светског рата, социјализам је подигао производњу на ноге, али гасили су се салони за израду дамске или обуће за господу. Није било у духу социјализма да се обућа прави по мери. Уместо салона, отварају се радње за широке масе. Но ипак могли су још понегде да се нађу одлични предратни мајстори, који су по мустри из париског или италијанског часописа могли да направе савршен и јединствен комад обуће.
Нови преокрет доносе седамдесете године, хипи револуција и једна нова филозофија ослобођена свих ланаца. Велики утицај на моду тада врши музика. Млади се обувају попут омиљених рок звезда, који на концертима носе обућу екстремно високих потпетица са платформама. У осамдесетим почиње један нови феномен, чији смо заточеници остали до данас: обожавање робне марке. Више није важно какву обућу носимо, већ чији је потпис на њој. Модни систем се још више урушава у деведесетим. Иако се у Београду отварају продавнице познатих светских фирми, обућа која овде тада стиже касни и по неколико сезона за остатком света.

КРУГ

Изложба је замишљена као круг, јер мода заправо и јесте таква. Све се врти, ишчезава, па се враћа. Прича почиње са кућним папучама с краја XIX века, када жена скоро све своје време проводи у кући, а завршава се са два пара папуча које крајем деведесетих носимо по улици. Синхронизовано психолошко и модно померање. Мода, поред тога што се стално враћа, постаје и све толерантнија. Јасно је кад се баци поглед на излоге, јасно је кад се чују одушевљени коментари посетилаца изложбе: „Па и ја бих ово носила!” Сваки пар тих ципела из минулих епоха могао би се и данас понети.

***

Музејска збирка
Прве ципеле ушле су у Музеј примењене уметности одмах после оснивања. То је био дар сликара и графичара Љубе Ивановића, који је на терену скупљао сведочанства материјалне културе са наших простора. Збирка је наставила да се шири захваљујући појединцима који су у свом орману сачували репрезентативне примерке обуће из одређеног доба и поклонили их Музеју. Колекција и даље расте.

***

Пратећи програм
Да би узбудљива модна прошлост Србије била што потпуније представљена, организован је и циклус од десет предавања „Ах, та мода!” Десет дама, које су стручњаци у различитим областима, сваке среде до краја 2013. и до краја изложбе, представљаће историју одевања у Србији XIX и XX века из неког свог угла. Теме су, наравно, све женске – свадбена мода, фризуре, накит, модна штампа, потрошачки менталитет...